Nedostajes...
Ponoc prosla je.
Ulazim u listu poziva,slucajno,bez ikakvog povoda.
Mir,tisina,lampa i tvoje ime bude secanja,tesko mi je.
Spustam listu na mesec oktobar,zapazam prvi tvoj poziv,dugo je trajao.. Listam dalje,sve ucestalije pojavljivanje tvoga imena produbljuje bol.
Osmeh,suza je pala,evo je jos jedna i opet. Uspomene naviru,prisecam se svega. Nasi nocni razgovori,strepnja da nas neko ne cuje.. Moram pronaci skroviste? Terasa,hladno je ali sigurno! To je to...Svake noci oko 1 ,srce mi je ubrzano lupalo,trebalo bi da zovne sad?? Sva srecna,nestrpljivo ocekujem tvoj poziv. ... Telefon vibrira,panika,brzo izlazim na balkon... Halo? E si budna? ...Opet ove suze,aman prestanite vise ! Pustite me da otvorim dusu...
Razgovori su sve duze trajali,vreme bi se zaustavilo,postojali bi samo mi. Jos uvek se secam tvoje recenice:,,Opusti se zvacu te veceras,pricacemo,, ili ,,Gledaj koliko je sati ae spavamo,, pa ostanemo joss ihiii pricajuci....
Nocima nisam spavala,tvoj glas je bio moj lek i energija,sve sto mi je bilo potrebno...
Ah,opet proklete suze!
Noci i noci provedene na terasi,sedeci u cosku zastekana da me neko ne vidi...Jednom smo i bili uhvaceni na delu,i od strane tvog tate a i mog...hehe,secas li se? Cisto sumnjam...
Poslednji razgovor (14.12.2012.)preko telefona,urezan u secanje,znala sam da ce nesto poci nopako..:,,e umoran sam,slomljen,nocas sam bio na zurci nmg napolje,pozvao bih te kod mene ali stvarno mi se spava,a i vcrs idem sa ortacima do bioskopa,ne znam kako cu to da izvedem,nemoj da se ljutis...Ljuta si,daj nemoj da si takva,videcemo se dr put,iscimacu se ja do Zeleznika,, nije rekao ne brini seee!!! Predosecam bol....stize....
Od tad vise nista nije bilo isto....
Udaljio si se od mene...Sta se desilo?
19.12..2012...Kobni trenutak,bedemi su pali,bol je osvojila moju tvrdjavu...
Od tad se nisi javio..cak ni pitao kako si...odrekao si me se..bacio kao staru krpu...tako lako,bez objasnjenja,bez trunke osecanja...pljunuo si na mene...
Mislila sam nece boleti,i nije-u pocetku ...valjda je to do alkohola unetog u mene te veceri .
Ali dani su prolazili,okolina nije dozvoila da te zaboravim. Pitanja o tebi slusam svaki dan..uvek mora neko da te pomene,zasto? Kako ne razumeju da mi treba mirrr?
Sazale se pa kazu,nije on vredan tebe,naci ces ti boljeg? U sebi mislim se-ali meni ne treba bolji,dovoljan mi je samo on,njegov zagljaj,osmeh,poljubac...
Da li me se ikad setis? Kako si tako olako mogao da odbacis sve ?
Zar je moguce zaboraviti,da ti nije neko izbrisao pamcenje?
Tebe sam jedino dovela u svoju kucu,sobu...sve me podseca na tebe..Suze vise ne mogu kontrolisati,bolovi postaju sve jaci..gusi me sve. ..Lezim u krevetu,pogledam napred,vidim te,lezis na drugom krevetu,pravis se da spavas...
Ustajem,dolazim do tebe...pufff,nestajes...krevet je prazan...
Od bola padam na pod,pocela sam da haluciniram. Tesko je,znas-veoma.
Ah,dnevni boravak...Kanter stoji na ekranu..ceka te...mozda,jednog dana...makar i prijateljski,tesim se....
Ljubic....